Rođaka Beta

Rođaka Beta

Godine 1846. objavio je Onore de Balzak, začetnik evropskog realizma, roman „Rođaka Beta“. To je takođe veliko i obimno delo, ali, ujedno, i sa vrlo zanimljivom pričom.

U središtu romana je porodica jednog barona, Hektora Ilota D` Ervija. On ima ženu, Adelinu, koja je 20 – tak godina mlađa od njega i zajedno imaju dvoje dece – Viktorina, budućeg advokata, i Hortenzu, slatku malu devojku. Viktorin se ubrzo zaljubljuje u Celestinu, ćerku bivšeg trgovca, Celestina Krevela, koji je ludo zaljubljen u Hektorovu ženu, Adelinu. Zlobni Krevel namerava da se oženi Adelinom i da je otme od barona, jer je baron njemu oteo ženu, Žozefu, opersku pevačicu, još ranije. U sve to se upliće i Adelinina sestra od strica, Lizbet Fišer, poznatija kao rođaka Beta. Ona podučava mladu Hortenzu i često provodi vreme s njom. Tu počinje zaplet. Jednog dana, Hortenza upita svoju tetku da li ona ima svog dragana, svog muža. Ona je rekla da ga ima, ali da se još nije udala za njega. Hortenza u početku nije verovala, ali se kasnije uverila. Rođaka Beta bila je zaljubljena u jednog Poljaka, Venceslava Stenboka, koji je inače slobodni umetnik: bavi se vajarstvom. Jednog dana, Hortenza se ludo zaljubljuje u Venceslava i on u nju; a baron u Valeriju Marnef, gospođicu od 23 – godine koja je stanovala u istoj zgradi u kojoj je živela Beta. U tu Valeriju se svi zaljubljuju, pa i sam baron, koji je on nje stariji više od 50 – godina. A ona se opet, zaljubljuje u njega, ali i u Venceslava i u Krevela. I tako nastaje borba oko te lepe žene: ko će se za njome oženiti. Na kraju se čitav roman završava da Adelina, koju je baron odista voleo, umire, kao i Lizbet. Isto tako umiru i Valerija, koja se bila udala za Krevela, na iznenađenje svih, i sam Krevel. Jedino je baron, u svojoj 75 – godini, otišao ponovo da jurca žene.

Ovaj roman govori o raspusničkom životu Parižana. Roman nam prikazuje kako izgleda život jednog starca koji živi bludničkim životom. On spava sa Valerijom, i izdaje Adelinu, koju, posle, ubeđuje da i dalje voli; ali izdaja je izdaja. Ona to ne može da probeli, a opet ga, kao i neke žene i dalje voli; to je neki ženski nagon da voli čoveka s kim je toliko bila dugo u braku.

Roman daje presek porodičnih zbivanja u ono, piščevo vreme. Mnogi muškarci lagali su i varali svoje supruge, da bi uživali u nekim zadovoljstvima za jednu noć. Nisu ni slutili da su njihove supruge zbog toga razvratničkog života živele teško, sa svojim psihološkim problemima.

Ali, Valerija isto tako živi razvratničkim životom samo na nešto drugačiji način. Čestorici ljudi, između ostalog, i jednom Brazilijancu, nekom grofu, ona govori da je zaljubljena u njih; svima tepa, prema svima se odnosi kao sa svojim budućem mužem. Kako je to moguće? Moguće je. Ta žena je vešto kontrolisala svojom lepotom ali i lukavstvom četvoricu muškaraca, čija je sudbina zavisila od nje. Zato je Balzak posve obiman pisac.

Porodica o kojoj Balzak piše na kraju se potpuno raspada. To nije ni finansijsko propadanje, a ni preterano duhovno. To je propadanje zbog izdaje, laži, prevare. Takav život vodile su mnoge visoke ličnosti Pariza, a Balzak je to sjajno prikazao. Rođaci Beti, koja je u početku bila malo osvetoljubiva, bilo je odista žao zbog svega toga: ona je htela da pomogne, od sveg srca, iako je potekla iz ne tako bogate sredine.

Balzak je, ovim romanom, prikazao lažnu ljubav, a sa druge strane, da bi postigao efekat što tragičnije priče, uveo je u roman ljude pune dvoličnosti, vlastoljubivosti i samoživosti. Sam pisac kaže: „Razvratnici, ti kopači zlata, krivi su onoliko koliko i drugi zločinci koji se kažnjavaju strože od njih.“ To znači da on smatra da su razvratnici razbojnici koji uporno pljačkaju ljudski moral, dostojanstvo i poštenje. To su ljudi kojima ljubav, istinska ljubav, koja podrazumeva i međusobnu toleranciju i poštovanje, ništa ne znači. Kroz likove koji u sebi imaju ljubavi, ali neotkrivene i samim tim zapostavljene, Balzak pokazuje da je razvratnički život bio i da će uvek biti. Zato je ovaj roman, između ostalog, i poruka ljudima da upoznaju sebe i svoju ličnost, svoje potrebe i zadovoljstva, i da se sami sebi otkriju. No, vratimo se ipak na glavnog lika: ko je rođaka Beta?

To je gospođa od svojih 40 – tak godina. Njoj pomaže baron na zahtev Adeline: kako finansijski tako i porodično. Beta potiče iz ne tako bogate sredine; ona je obična radnica, ali vrlo mudra i bistra žena. Umela je svakoj ličnosti da se prilagodi i da svakog čoveka otkrije iznutra. Ipak, ona se pomirila s tim da bude niko i ništa, dolazila je često kod barona i baronice u kuću. Njen ten je oštar, to je jaka i stabilna žena, često svojeglave prirode. Vrlo je zanimljivo da Betu, kao centralnog lika, ne interesuje sjaj, bogatstvo, slava. Ali, počinje da poprima buntovan duh kada je njena sestričina pita da li ima svog dragana. Lizbet, koja se osećala uvređeno, jer nije znala da li nju umetnik Venceslav voli iako mu je pomogla i izvukla ga iz duševnih patnji, finansijski mu pomogla i odvela ga na put slave, htela je da pripremi osvetu. Njena sestra od strica živela je u raskoši; odevala se po modi i živelu je u punom sjaju, dok su se prema rođaci Beti odnosili sa poštovanjem, ali često i sa nipodaštavanjem. Beta je živela običnim životom, ali, ne dozvolivši da duhovno bude uvređena i da se pogazi njeno častoljublje, ona je odlučila da pripremi osvetu; htela je, da bar jednom, gleda kako upravlja celom tom porodicom u onom teškom času. Osvetu je počela da sprema onog trenutka kada joj je setričina otela Venceslava, prema kome je ona gajila istinska i najdublja osećanja. Ona, obična radnica, imala je pravo da voli jednog čoveka i da se bar njime hvali kako će joj biti muž. Ali, porodica o kojoj Balzak piše, to je porodica bez svog dostojanstva; to su ljudi koji su Betu prividno voleli, a da nisu odista znali zašto je vole. To je još jedan razlog zašto se ova porodica raspala. Rođaka Beta je jak lik koji je potrebno detalj po detalj psihološki analizirati.

Zato je Balzak uspeo, baš kao i u drugim svojim romanima, da prikaže opšte rastrojstvo vremena u kojem je živeo. Zato su njegova dela večna i trajna.