Čiča Gorio

Čiča Gorio

Ovim romanom Balzak nam otkriva Pariz, njegovo društvo, upoznaje nas sa atmosferom gradskog života i pritom daje priču u okviru toga: priču o čiča Goriou i mladom studentu prava, Eženu de Rastinjaku.

Čiča Gorio je fabrikant rezanaca koji ima dve divne kćerke – Delfinu i Anastaziju. On je nekada prodavao brašno duplo skuplje nego što ga je kupovao. Moguće je da se obogatio na nepošten način, ali je, tako bogat, svu pažnju poklonio kćerkama. Sve je činio za njih: obezbedio im miraz, udao ih, dao im novac, kupovao im stvari. Činio ih je srećnim i to je njega ispunjavalo srećom. Ako bi one bile srećne, bio bi i on. Ali, kad ih je udao za bogate grofove i barone, one su osetile težnju da budu još bogatije. Želele su da budu viđene u društvu, na balovima i na ostalim svetkovinama. Ali, Gorio ne može sve to da plati; ne može da udovoljava svim njihovim željama. I, one mu okreću leđa, a on to vrlo teško prihvata. Postaje siromašan i, sa ne tako ogromnim novcem, odlazi u jedan pansion gde upoznaje ljude različitih osobina, čak i jednog robijaša. Tu, ipak, susreće mladog studenta prava koji je iz palanke došao u Pariz. To je Ežen de Rastinjak. To je pansion gospođe Voker i Gorio se tu smešta i počinje skučeni, obični život u nekom malom stančiću. Stanari s kojima se upoznaje daju mu nadimak čiča, jer je u pansion došao kao starac. Neki s njim počinju da se sprdaju, da ga vređaju, da ga ismejavaju, ali on na to ne reaguje, iako je u dubinu duše vrlo tužan i nesrećan.
Ežen de Rastinjak je mladi student prava koji dolazi u Pariz, iz jedne palanke, da završi studije. Međutim, njegove radoznale oči ne padaju na knjigu i na učenje, već na guranje i visoke društvene redove. Samim tim što nije mnogo bogat, Ežen šalje pismo svojoj majci i sestri da mu pošalju novac zbog odela i zbog studija itd. Međutim, taj novac on iskorišatava u pogrešne svrhe: njime se služi kako bi postao viđen na balovima, a uz to, ima rođaku, bogatu groficu de Bozean. Zaboravio je studije, odložio ispit, i posvetio se društvu. Zaljubio se u Delfinu de Nisenžan, ženu barona de Nisenžan, ni ne sluteći da je njen otac siromašan starac koji živi u istom pansionu u kome živi i Rastinjak. On to saznaje i tako se zbližava sa čiča Goriom i počinje da mu duhovno i finansijski pomaže. Njih dvojica postaju veoma bliski prijatelji. Na kraju se sve završava tako što Gorio umire i da niko nije ni znao za njega. Umro je tiho, polako, baš onako da nikoga ne uzbudi ta njegova smrt. Kćerke mu nisu došle na sahranu, a on je to i znao i osuđivao ih zbog toga. Smatrao je da je red da mu dođu na sahranu. Kćerke su se pojavile dok je on još uvek ležao u krevetu, ali samo na kratko. Kao da nisu bile. To je njega strašno bolelo. Odrekle su se oca, zarad nekakvog bogatstva. Zaboravile su da je najveće bogatstvo ljubav. Na sahrani su bili jedino prisutni Rastinjak i Kristof, momak iz pansiona. Na kraju se roman završava tako što se Rastinjak popeo na jedan brežuljak, pogledao Pariz i rekao: „E, sad je red na nas dvoje“.
Rastinjak je promenljiv lik; u puno slučajeva je dvojaka ličnost. Pre nego što će doći u Pariz, zakleo se da će samo učiti i da će se pošteno obogatiti. Imao je u sebi morala, časti, dobrote i poštenja. Došao je u Pariz dobroćudan i neiskavren. Ali, osetivši čar grada, potrebu za dokazivanjem, Rastinjak se potpuno promenio: osetio je da mu je neophodno visoko društveno mesto kako bi uspeo. Nijedan trag morala nije ostao u njemu, sve do trenutka kada se sreo sa čiča Goriom i kada je upoznao i onu lošu stranu Pariza – siromaštvo, i to kroz Gorioa. Tada je shvatio da je dvojaka ličnost. Shvatio je da je želeo slavu i bogatstvo zanemarivši studije, a otkrio sebe kada je upoznao Gorioa, jer mu je Gorio prosvetleo lice. Njegova dobrota i poštenje vratili su na Rastinjakovo lice saosećajnost. Jedini je pomagao Goriou u tom pansionu, jedini ga je obilazio. Shvatio je da nije sve sjaj i zlato. Ali, pošto je morao da balansira između bogatstva i siromaštva, on se pred jednima ponašao kao grof, a pred drugima, tačnije pred čiča Goriom, je dobar i pošten. To nije bilo dobro, ali je Rastinjak zaista voleo i poštovao Gorioa.
Balzak je od dve suprotnosti napravio sjajnu priču. Sklopio je i siromaštvo, skromnost i poštenje s jedne strane, a sa druge iskvarenost, moć, želju za bogatstvom itd. Opisao je Pariz, prikazao ljude i njihove poroke, ponovo dao jednu društvenu sliku vremena u kojem je živeo.
Rastinjak je, opet, ambiciozan. On želi da pokaže da on nije tek tako, niko i ništa. On želi da dokaže da može da osvoji Pariz. Poslednja rečenica na kraju romana koju izgovara „E sad je red na nas dvoje“ pokazuje da on tek tad, nakon što je mnogo štošta iskusio, kreće u akciju. Tek tada se on potpuno budi. Tek sada shvata da mora da se obračuna sa Parizom. Tu je ponovo dominantan društveni položaj. Da li neko ko dolazi iz neke obične palanke, vođen bezmalo velikom ponekad i bolesnom ambicijom, može da osvoji Pariz, da u njemu postane slavan? Može. I to Balzak pokazuje i kroz svoje druge romane.
Ponovo se Balzak vraća pojedincu: kao i u mnogim drugim svojim romanima, on oko jednog lika gradi celu priču. Kroz priču o čiča Goriou, otkrili smo i saznali kakvi su, u puno puta, bili slučajevi sa očevima, kako bi ih se odrekle njihove kćerke ili sinovi zarad bogatastva. Tako se porodica ne poštuje. A, opet, sa druge strane, tu priču treba i zadržati i za sebe. Jer, nijedan roman ne može da sve oslikava vremenom u kojem živi. Ima tu i onog psihološkog, onog što se ne da poistovetiti vremenom u kojem se živi. Ono dubinsko, duhovno. Ono etičko.
Gorio je, bez sumnje, žrtva porodične nesreće. Šta sve ne bi radio samo da njegova deca budu zadovoljna, srećna, spokojna! A Ežen je mladić koji je rešio da uspe, po svaku cenu.
U svakom slučaju, ovo je najpoznatije Balzakovo delo.