GRADITELJ U VREMENU ČUDA: BORISLAV PEKIĆ (1930-1992)

GRADITELJ U VREMENU ČUDA: BORISLAV PEKIĆ (1930-1992)

povodom 80 godina od rođenja Borislava Pekića

Činjenica je da svako dete koje se rodi i svojim plačom uveseli na hiljade i hiljade srećnih roditelja širom sveta potencijali homo creator. Svaki čovek je stvaralac, makar on stvarao u kamenu ili kao pisac; makar on čistio gradske ulice od napadalog snega ili predavao o književnosti ili astronomiji studentima na univerzitetu; da, svako može biti stvaralac, samo ukoliko pažljivo neguje umetničku klicu u sebi, ko se ne prepusti alkoholisanju, duševnom rastrojstvu ili ne daj bože, ubijanju, mada je i sve to deo kompleksne čovekove prirode. Stvaralac je onaj koji nešto sa ljubavlju radi, koji predlaže ideju, razborito misli, onaj kojeg nije strah da se kroz svoje delo izrazi o pitanjima najrazličitijeg sadržaja koja muče svakog pojedinca. Onaj ko se zalaže za ideju, ne za ideologiju. Onaj koji je spreman zarad ubeđenja žrtvovati sopstveni život. Onaj koji se hvata u koštac sa polemikama svog doba. Čini se da je takvoj plejadi srpskih mislilaca, umetnika i erudita nesumnjivo pripadao pomalo i zaboravljeni Borislav V.Pekić. Velika je šteta što Pekić nije više među živima, što je tako rano napustio ovozemaljski svet i što možda, nije uspeo da nam kaže kroz svoja dela sve ono što je hteo i nameravao. Ipak, književni opus koji je ostao iz ovog nadasve najvećeg posleratnog srpskog intelektualca dovoljan je svedok o tome na kakav način je Pekić razmatrao položaj čoveka u savremenom društvu i sa kakvim žarom i intelekutalnim nabojem je govorio o politici, istoriji, filozofiji, u krajnoj liniji umetnosti – što se najviše vidi kroz, recimo, „Hodočašće Arsenija Njegovana“. Pekićev moto uvek je bio neprekidni poziv ljudima da stvaraju i tako da obogaćuju i sebe i svoje bližnje. Jer, Pekić je govorio, poput Dostojevskog i lepoti koja će spasiti svet, da je umetnost, kreacija, stvaralaštvo, kako god hoćete, najbolji lek za sve čovekove probleme, patnje, da ga ona, svojim podsticajem na razmišljanje, goni od zlih misli, želje za porokom i da ga tera da bude odgovoran za postupke koje čini. Jer, umetnost je oblikovanje novoga, ali ne samo kroz književnost, slikarstvo, muziku, ili film – već i kroz političke članke, eseje, društvene analize, kroz sve ono kroz šta se može progurati nova ideja, misao. Međutim, deluje da sve ono što je Pekić pisao i o čemu je govorio – a u to spada veliki broj romana, eseja, političkih članaka, scenarija za film, drama i sl.- polako bledi i vremenom iščezava jer se malo ko iz današnjeg savremenog književnog sveta osvrće puno za onim što je za sobom ostavio Borislav. To je sramota, ali delo živi sve onda dokad ima i jednog jedinog čoveka da pročita to delo, da o njemu porazmisli i sam da nešto napiše. Pekićeva poruka da ljudi stvaraju i oblikuju ogleda se i u zbirci njegovih gotskih priča „Novi Jerusalim“.

GRADITELJ KOJI JE U VREMENU ČUDA ZAUVEK SAZIDAO SVOJU VELIČANSTVENU GRAĐEVINU: BORISLAV PEKIĆ

Da je danas živ, 4.februara bi napunio 80 godina. Pitanje je kako bi on posmatrao savremenu književnu scenu i stanje srpske nacije u poslepetooktobarskom vremenu. Pisac je dužan da se angažuje za alternativnu ideju i pomoću nje oblikuje novo, na osnovu dugotrajnog i mukotrpnog učenja. A učenje traje ceo život. Pekić, koji je smatrao da i demokratija, za koju se zalagao čitavog svog života tokom Brozovog vremena, ima svoje nedostatke, ne može tek tako bude zaboravljen, da se povremeno i letimično, kad vreme za to nalaže, pojavi u vidu književne nagrade. Pekić, svojim delom, svojom mišlju i idejom, zaslužio je više. Bio je čovek koji je otvoreno govorio o malograđanima, sitnim ljudima, porocima, haotičnom vremenu i ludom narodu, ukazivao je na istorijske greške srpskog naroda i pozivao na preispitivanje. Ne zaboravimo da se i sam Pekić preispitivao, posebno po objavljivanju „Vremenu čuda“ kojim je uplivao u književne vode. I sam je prihvatio da je pogrešio time što je Hrista prikazao kao manipulatora, a ne kao istinskog „Božijeg sina“, ali nema veze, PRIHVATIO je grešku. To je veličina jednog pisca i intelektualca, društveno angažovanog čoveka. Borio se za humanije, pravdenije društvo, a zbog ideje i stava završio je iza rešetaka isto onako kao i jedan od najvećih srpskih savremenih živih filozofa Mihailo Đurić. Jer, najvažnije je da je graditelj u vremenu čuda i ludila zauvek sazidao svoju veličanstvenu građevinu i da se ona nikada ne može srušiti. Makar sve utonulo u blato.

u znak sećanja

redakcija Maštarija